Make war, not love

Zašto je u redu u dečjem/tinejdžerskom filmu prikazati smrt, a nije u redu prikazati seks, čak ni u naznakama?

Hari Poter i Džini Vizli u jednom od retkih intimnih momenata

Ideju za ovaj post dobila sam gledajući najnoviji (i poslednji) nastavak Harija Potera, mada sam u stvari odavno razmišljala o ovome. Što se Harija Potera tiče, recimo, kada sam prošle godine u decembru gledala prethodni film ove megapopularne franšize, primetila sam da, iako se veći deo filma sastoji od toga što Hari, Hermiona i Ron sede zajedno u nekom šatoru, i iako do tada već imaju dobrih 18-19 godinica, a Ron i Hermiona su već kao načeli neku priču o potencijalnoj vezi, između njih se apsolutno ništa ne dešava.

Dobro, nije da se baš ništa ne dešava, Hari i Hermiona kao nešto plešu uz Leonarda Koena, pa onda Ron nešto poludi zbog nekog medaljona i biva ljubomornim... Ali sve to je jako usiljeno i jako neuverljivo. Hajde sada da malo realno razmislimo: troje osamnaestogodišnjaka u jednom šatoru, a smak sveta je iminentan, evo ga odmah tu iza ćoška, samo što se nije desio. I ništa. Setimo se svi sebe kad smo imali 18-19 godina. Da li je to stvarno moguće?

Ne kažem ja da sad treba svuda ubacivati seks, naravno da ne. Ali ako već postoji situacija u kojoj je više nego jasno da bi bilo prirodno da do toga dođe, zašto se to toliko izbegava?

S druge strane, u ovom poslednjem delu, čiju okosnicu čini konačna bitka između dobrih i zlih, ne preza se od prikazivanja nasilja i, što je još bitnije, smrti. Dobro, da se razumemo, nije tu u pitanju nasilje, kao, recimo u Kill Bill-u, i reditelj zaista izbegava da direktno prikaže potresne stvari, ali ipak, čarobnjaci padaju okolo kao mušice, zmija kolje ljude, glavna trpezarija na kraju najviše liči na poljsku bolnicu iz I svetskog rata, a pogine i nekoliko dragih likova. I zašto je sad to u redu, a poljubac, ili ne daj bože neki nagoveštaj veće intimnosti nije?

Nimfadora Tonks i Remus Lupin. Tragično preminuli nasilnom smrću.

Odgovor na ovo pitanje je složen, i ja ne pretendujem na to da sad dam ultimativno objašnjenje, već samo neke sopstvene obzervacije. Dakle, kao što znamo, seks među tinejdžerima, iako postoji otkad je sveta i veka, škakljiva je tema, naročito u našem judeo-hrišćanskom kulturno-istorijskom kontinuumu, u kome je seks, uprkos tome što se danas čini da se o njemu priča na sve strane, i dalje tabu. Svi roditelji znaju da im deca upražnjavaju seks, ali retki su oni koji znaju kako tome da pristupe na pravi način, a Dž.K. Rouling je očito jedan od tih roditelja. Oni onda idu linijom manjeg otpora, i odlučuju da o tome uopšte ne govore. A to radi i Dž.K.

A šta je onda sa smrću? I smrt je, naravno, tabu, ali, začuđujuće, ne toliko kao seks. Ni jednom roditelju ne bi bilo podjednako neprijatno da svom petnaestogodišnjem sinu saopšti kako mu je baba umrla, koliko da mu objasni šta treba da radi ako se nađe u škakljivoj situaciji sa devojkom i da štagod da radi treba da koristi kondom. Dalje, iako će se većina dece koja čitaju romane i gledaju filmove o Hariju i družini kad-tad suočiti sa smrću, to u najvećem broju slučajeva neće biti u ratu (mada verujem da se to čita i u Iraku i Avganistanu), a naročito ne u magičnom ratu između dve frakcije čarobnjaka. Na taj način moguće je povezati smrt sa fantastičnim (i dominantnim) elementom serijala o Hariju Poteru, a ne sa realističnim podtekstom koji je itekako prisutan. Deca na taj način percipiraju nasilnu smrt likova kao nešto nestvarno, što se njima i njihovim bližnjima nikad neće desiti, i stoga roditelji ovo smatraju bezazlenim.

S druge strane, većina čitalaca/gledalaca starijih od 12 godina će se relativno brzo naći u već nekom šatoru sa već nekom devojkom/dečkom, te stoga gore opisana situacija odjednom postaje opasno realna, i tu Dž. K. ustukne. Tinejdžerski seks? Kontroverzna tema! Ne želim da dodirnem to ni motkom dugom 30 metara!


Možda Dž.K. ovo radi iz opravdanih razloga - i ja sam uvek bila pristalica one škole ako ne znaš o nečemu da pišeš, bolje da to elegantno preskočiš, ali ipak, kao neko ko je nekad i sam bio zbunjeni tinejdžer (a ima li nekoga ko nije?), volela bih da vidim realniji i pošteniji pristup ovoj temi u delima namenjenim toj publici. Ne znam stvarno kako se u Sumrak-sagi tretira seks, ali ono što sam ja primetila kao tendenciju u savremenoj fantastičnoj književnosti (i njenim parafernalijama, filmovima i serijama), je da istog ili uopšte nema (a u ovu grupu spadaju sva za dela za mlade), ili se na njemu prekomerno insistira i opisuje se izuzetno eksplicitno, do te mere da to prelazi u kič (Pesma leda i vatre, npr.). Meni se ne sviđa ni jedno ni drugo. A vama?

Fake That

Jesam li ja to prespavala prethodnih 15 godina? U kom nestvarnom momentu su Take That rešili da postanu kul???

Gledam ja pre neki dan VH1 kad imam šta i da vidim: OST za X-Men: First Class. Pesma se zove Love Love. A izvodi je Take That. Očigledno sam do sada živela u bunaru, jer nisam bila svesna da ova pesma postoji, nešto je se ne sećam iz filma, čak ni iz odjavne špice.

U stvari, kad malo bolje porazmislim, sigurno sam živela u bunaru, i to prethodnih 15 godina, jer kada sam poslednji put videla Take That, njihova karijera se uglavnom vrtela oko hvatanja čipkanih gaćica koje im tinejdžerke bacaju iz prvih redova na koncertima. A sada odjednom, evo ih, snimaju saundtrek za najveći ovogodišnji superherojski hit, i to sve u nekom kao dark/elektro/post-glam fazonu, obučeni u crna odela sa visokim kragnama i sa nekim neo-naci frizurama, nalik na Franz Ferdinand (da, definitivno je to taj stajling, videti ovde). Kada su oni to rešili da postanu "ozbiljan" bend? I ko je njima to dozvolio?

Onda danas na radiju čujem neku drugu pesmu sa njihovog novog albuma, pod nazivom Kidz (ovi što prate pop muziku se sad sigurno valjaju od smeha što ja ne znam šta je to). Isti fazon, neki bubnjajući ritam, dark/elektro/post-punk/post-glam aranžman, digitalizovani vokali, kao pop-ripoff vanbračnog deteta Musea i Depeche Modea. Pogledam na youtube-u i spot. Oni u nekim post-apokaliptičnim, steam-punk kostimima kao spuštaju se na zemlju u nekom svemirskom brodu, prva polovina gotovo da izgleda kul. A onda dolazimo do problematičnog dela.

Mogu oni da se trude koliko hoće, da puštaju kao neke brade od 3 dana ne bi li izgledali opasno, da oblače Marka Owena u neki ogrtač da bi njegovo ispijeno lice zlokobno virilo iz istog, oni su i dalje boy band zaglavljen u telima sredovečnih ljudi. Zašto? Zato što na kraju rečenog spota, pred puškama kordona zemaljskih vojnika ONI POČINJU DA IGRAJU, a onda kreće da igra i okupljen narod sa njima!!! Sve je to kao zezanje, nema nikakve invazije heroja iz prošlosti (ili štagod da treba da predstavljaju, nisam baš najbolje razumela), svi smo mi braća, ajde sada da zaigramo na ovoj kul postapokaliptičnoj scenografiji...

Isto tako i kad sam gledala gorenavedeni spot za X-Mene, utroba mi se uvrtala što je moja omiljena filmska franšiza sada nepovratno dovedena u vezu sa ovim gmazovima. Sve je to super odrađeno, odličan aranžman, vokali im ne zvuče loše (tj. ne više onako ženskasto kao pre 15 godina), uložen je tu veliki trud, ali sve je to nekako lažno, izrežirano, ispozirano, veštački i TUĐE, brate, tuđe, a to je ono čega se najviše gnušam kod pop muzike (naravno ovo ne važi za svu pop muziku, odmah da se ogradim). Možda ima neke logike u tome da se najveći letnji blokbaster i popularni bend dovedu u vezu, ali... Ako ćemo da gledamo najsurovije moguće, stripovi i filmovi o superherojima su proizvodi za male dečake, a Take That je uvek bio bend za male devojčice. I šta se sad mešaju tamo gde im nije mesto, to bih ja volela da znam.

Uglavnom, Take That, niste kul, ne možete biti kul i nikada nećete ni biti. Možete samo krasti tuđe ideje i praviti se da ste kul. Što je najgore, možda vam neko i poveruje.