Make war, not love

Zašto je u redu u dečjem/tinejdžerskom filmu prikazati smrt, a nije u redu prikazati seks, čak ni u naznakama?

Hari Poter i Džini Vizli u jednom od retkih intimnih momenata

Ideju za ovaj post dobila sam gledajući najnoviji (i poslednji) nastavak Harija Potera, mada sam u stvari odavno razmišljala o ovome. Što se Harija Potera tiče, recimo, kada sam prošle godine u decembru gledala prethodni film ove megapopularne franšize, primetila sam da, iako se veći deo filma sastoji od toga što Hari, Hermiona i Ron sede zajedno u nekom šatoru, i iako do tada već imaju dobrih 18-19 godinica, a Ron i Hermiona su već kao načeli neku priču o potencijalnoj vezi, između njih se apsolutno ništa ne dešava.

Dobro, nije da se baš ništa ne dešava, Hari i Hermiona kao nešto plešu uz Leonarda Koena, pa onda Ron nešto poludi zbog nekog medaljona i biva ljubomornim... Ali sve to je jako usiljeno i jako neuverljivo. Hajde sada da malo realno razmislimo: troje osamnaestogodišnjaka u jednom šatoru, a smak sveta je iminentan, evo ga odmah tu iza ćoška, samo što se nije desio. I ništa. Setimo se svi sebe kad smo imali 18-19 godina. Da li je to stvarno moguće?

Ne kažem ja da sad treba svuda ubacivati seks, naravno da ne. Ali ako već postoji situacija u kojoj je više nego jasno da bi bilo prirodno da do toga dođe, zašto se to toliko izbegava?

S druge strane, u ovom poslednjem delu, čiju okosnicu čini konačna bitka između dobrih i zlih, ne preza se od prikazivanja nasilja i, što je još bitnije, smrti. Dobro, da se razumemo, nije tu u pitanju nasilje, kao, recimo u Kill Bill-u, i reditelj zaista izbegava da direktno prikaže potresne stvari, ali ipak, čarobnjaci padaju okolo kao mušice, zmija kolje ljude, glavna trpezarija na kraju najviše liči na poljsku bolnicu iz I svetskog rata, a pogine i nekoliko dragih likova. I zašto je sad to u redu, a poljubac, ili ne daj bože neki nagoveštaj veće intimnosti nije?

Nimfadora Tonks i Remus Lupin. Tragično preminuli nasilnom smrću.

Odgovor na ovo pitanje je složen, i ja ne pretendujem na to da sad dam ultimativno objašnjenje, već samo neke sopstvene obzervacije. Dakle, kao što znamo, seks među tinejdžerima, iako postoji otkad je sveta i veka, škakljiva je tema, naročito u našem judeo-hrišćanskom kulturno-istorijskom kontinuumu, u kome je seks, uprkos tome što se danas čini da se o njemu priča na sve strane, i dalje tabu. Svi roditelji znaju da im deca upražnjavaju seks, ali retki su oni koji znaju kako tome da pristupe na pravi način, a Dž.K. Rouling je očito jedan od tih roditelja. Oni onda idu linijom manjeg otpora, i odlučuju da o tome uopšte ne govore. A to radi i Dž.K.

A šta je onda sa smrću? I smrt je, naravno, tabu, ali, začuđujuće, ne toliko kao seks. Ni jednom roditelju ne bi bilo podjednako neprijatno da svom petnaestogodišnjem sinu saopšti kako mu je baba umrla, koliko da mu objasni šta treba da radi ako se nađe u škakljivoj situaciji sa devojkom i da štagod da radi treba da koristi kondom. Dalje, iako će se većina dece koja čitaju romane i gledaju filmove o Hariju i družini kad-tad suočiti sa smrću, to u najvećem broju slučajeva neće biti u ratu (mada verujem da se to čita i u Iraku i Avganistanu), a naročito ne u magičnom ratu između dve frakcije čarobnjaka. Na taj način moguće je povezati smrt sa fantastičnim (i dominantnim) elementom serijala o Hariju Poteru, a ne sa realističnim podtekstom koji je itekako prisutan. Deca na taj način percipiraju nasilnu smrt likova kao nešto nestvarno, što se njima i njihovim bližnjima nikad neće desiti, i stoga roditelji ovo smatraju bezazlenim.

S druge strane, većina čitalaca/gledalaca starijih od 12 godina će se relativno brzo naći u već nekom šatoru sa već nekom devojkom/dečkom, te stoga gore opisana situacija odjednom postaje opasno realna, i tu Dž. K. ustukne. Tinejdžerski seks? Kontroverzna tema! Ne želim da dodirnem to ni motkom dugom 30 metara!


Možda Dž.K. ovo radi iz opravdanih razloga - i ja sam uvek bila pristalica one škole ako ne znaš o nečemu da pišeš, bolje da to elegantno preskočiš, ali ipak, kao neko ko je nekad i sam bio zbunjeni tinejdžer (a ima li nekoga ko nije?), volela bih da vidim realniji i pošteniji pristup ovoj temi u delima namenjenim toj publici. Ne znam stvarno kako se u Sumrak-sagi tretira seks, ali ono što sam ja primetila kao tendenciju u savremenoj fantastičnoj književnosti (i njenim parafernalijama, filmovima i serijama), je da istog ili uopšte nema (a u ovu grupu spadaju sva za dela za mlade), ili se na njemu prekomerno insistira i opisuje se izuzetno eksplicitno, do te mere da to prelazi u kič (Pesma leda i vatre, npr.). Meni se ne sviđa ni jedno ni drugo. A vama?

Fake That

Jesam li ja to prespavala prethodnih 15 godina? U kom nestvarnom momentu su Take That rešili da postanu kul???

Gledam ja pre neki dan VH1 kad imam šta i da vidim: OST za X-Men: First Class. Pesma se zove Love Love. A izvodi je Take That. Očigledno sam do sada živela u bunaru, jer nisam bila svesna da ova pesma postoji, nešto je se ne sećam iz filma, čak ni iz odjavne špice.

U stvari, kad malo bolje porazmislim, sigurno sam živela u bunaru, i to prethodnih 15 godina, jer kada sam poslednji put videla Take That, njihova karijera se uglavnom vrtela oko hvatanja čipkanih gaćica koje im tinejdžerke bacaju iz prvih redova na koncertima. A sada odjednom, evo ih, snimaju saundtrek za najveći ovogodišnji superherojski hit, i to sve u nekom kao dark/elektro/post-glam fazonu, obučeni u crna odela sa visokim kragnama i sa nekim neo-naci frizurama, nalik na Franz Ferdinand (da, definitivno je to taj stajling, videti ovde). Kada su oni to rešili da postanu "ozbiljan" bend? I ko je njima to dozvolio?

Onda danas na radiju čujem neku drugu pesmu sa njihovog novog albuma, pod nazivom Kidz (ovi što prate pop muziku se sad sigurno valjaju od smeha što ja ne znam šta je to). Isti fazon, neki bubnjajući ritam, dark/elektro/post-punk/post-glam aranžman, digitalizovani vokali, kao pop-ripoff vanbračnog deteta Musea i Depeche Modea. Pogledam na youtube-u i spot. Oni u nekim post-apokaliptičnim, steam-punk kostimima kao spuštaju se na zemlju u nekom svemirskom brodu, prva polovina gotovo da izgleda kul. A onda dolazimo do problematičnog dela.

Mogu oni da se trude koliko hoće, da puštaju kao neke brade od 3 dana ne bi li izgledali opasno, da oblače Marka Owena u neki ogrtač da bi njegovo ispijeno lice zlokobno virilo iz istog, oni su i dalje boy band zaglavljen u telima sredovečnih ljudi. Zašto? Zato što na kraju rečenog spota, pred puškama kordona zemaljskih vojnika ONI POČINJU DA IGRAJU, a onda kreće da igra i okupljen narod sa njima!!! Sve je to kao zezanje, nema nikakve invazije heroja iz prošlosti (ili štagod da treba da predstavljaju, nisam baš najbolje razumela), svi smo mi braća, ajde sada da zaigramo na ovoj kul postapokaliptičnoj scenografiji...

Isto tako i kad sam gledala gorenavedeni spot za X-Mene, utroba mi se uvrtala što je moja omiljena filmska franšiza sada nepovratno dovedena u vezu sa ovim gmazovima. Sve je to super odrađeno, odličan aranžman, vokali im ne zvuče loše (tj. ne više onako ženskasto kao pre 15 godina), uložen je tu veliki trud, ali sve je to nekako lažno, izrežirano, ispozirano, veštački i TUĐE, brate, tuđe, a to je ono čega se najviše gnušam kod pop muzike (naravno ovo ne važi za svu pop muziku, odmah da se ogradim). Možda ima neke logike u tome da se najveći letnji blokbaster i popularni bend dovedu u vezu, ali... Ako ćemo da gledamo najsurovije moguće, stripovi i filmovi o superherojima su proizvodi za male dečake, a Take That je uvek bio bend za male devojčice. I šta se sad mešaju tamo gde im nije mesto, to bih ja volela da znam.

Uglavnom, Take That, niste kul, ne možete biti kul i nikada nećete ni biti. Možete samo krasti tuđe ideje i praviti se da ste kul. Što je najgore, možda vam neko i poveruje.

U BOLJEM SVETU – Susanne Bier

Oko za oko, pasta za zube

„A ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko uradi po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi“ (Mt. 5:39)

Originalni naslov: Hævnen

Scenario: Susanne Bier, Anders Thomas Jensen

Uloge: William Jøhnk Nielsen, Markus Rygaard, Mikael Persbrandt, Trine Dyrholm¸Ulrich Thomsen¸ Kim Bodnia

Žanr: Drama

Trajanje: 113 minuta

Produkcija: Danska/Švedska 2010.

Web: http://www.sonyclassics.com/inabetterworld/

Upitana zašto je za distribuciju na englesko govorno područje promenila naslov svog novog filma iz danskog originala Osveta u U boljem svetu, Susanne Bier je odgovorila da se plašila da gledaoci ne pomisle da je to neki horor film. Ova izjava nam ilustruje dve stvari: 1. Skeptičnost kontinentalnog evropskog autora prema inteligenciji anglo-američke publike i 2. Skandinavski štreberaj i silnu želju da ih neko slučajno ne shvati pogrešno. Malo kasnije ćemo videti da je ova druga osobina rediteljke i najveća mana ovog, inače solidnog filma.

Sa svojim šetanjem između idiličnog danskog sela i izbegličkog kampa negde u Africi, U boljem svetu evocira prethodne filmove Susanne Bier, koja voli da se bavi problematičnim odnosom bogatog severo-zapada i sirotog jugo-istoka. Međutim, ovde se ta scenografska promena ne vrši u svrhu moralisanja o dotičnoj temi (mada film jeste moralizatorski, da se razumemo), već u svrhu što ekstremnije ilustracije jedne od najuniverzalnijih tema dramskog stvaralaštva – osvete (kao što pravi naslov lepo kaže), a Bier se ovde ovom temom bavi sa dva vrlo različita aspekta.

Sa jedne strane imamo klasičan hrišćanski, pacifistički pristup, otelovljen u lekaru-humanisti Antonu (Persbrandt), koji ne samo što odbija da uzvrati kada ga siledžija (Kim Bodnia, ovdašnjoj publici poznat iz filma Diler Nicolasa Windinga Refna) iz čista mira ošamari pred decom, već pristaje da, valjda zbog hipokratove zakletve, pomogne afričkom sadisti čija je zabava da se kladi na pol nerođene dece, i onda seče stomake trudnica kako bi video da li je u pravu. S druge strane je, potpuno apsurdno, desetogodišnji Kristijan (Nielsen), besan na ceo svet zbog prevremene smrti majke, sa „I don't take no shit from nobody“ životnom filozofijom, prijatelj i zaštitnik Antonovog sina, nežnog Eliasa (Rygaard), stalne mete zadirkivanja i nasilja u školi.

Filozofirajući na temu koliko nepravde čovek treba da trpi pre nego što počne da se protiv vatre bori vatrom, ima li to smisla i čemu to vodi, rediteljka ne propušta priliku da ironično prokomentariše danski obrazovni sistem, u kome nastavnici i psiholozi ne samo da ne uspevaju da se bore sa razularenim predadolescentima, već ni ne shvataju ozbiljnost pojedinih incidenata pre nego što bude prekasno. Ona takođe otrovno kritikuje nekompetentnost roditelja koji spasavaju svet dok im deca se u domovini bore sa zlostavljanjem u školi i dižu tuđa kola u vazduh, kao i savremene „nežne“ skandinavske muškarce, koje njihovi desetogodišnji sinovi treba da podsećaju da u njihovim venama teče krv vikinga.

Na žalost, Bier se negde pred kraj filma očigledno opet uplašila da je neko ne shvati pogrešno, da neko, ne daj bože, ne pomisli da ona propagira nasilje i osvetu kao ideologiju, iako bi se iz praktičnih rezultata postupaka likova zaista takvo što moglo zaključiti. No, onda bi film bio previše provokativan, i verovatno ne bi osvojio te silne nagrade. Dakle, umesto antičkog pristupa i tragičnog kraja kakav bi se očekivao na osnovu zapleta, dobili smo prilično mlak „All you need is love“ zaključak. Ono što je rediteljki promaklo je da kraj koji je izabrala upravo potvrđuje opravdanost osvete i uzvraćanje nasilja nasiljem u pojedinim slučajevima, čak joj dodeljuje i svejevrsno katartično dejstvo.

HARI POTER I RELIKVIJE SMRTI, 1. DEO – David Yates

Vernost iznad svega

Sećate se kada smo, pre jedno dve godine rekli da se čini da je svaki sledeći film o izvesnom malom čarobnjaku sa naočarima sve teže ispratiti a da čovek ne zaspi? Na žalost, taj trend se nastavlja i sa najnovijim delom

Originalni naslov: Harry Potter and the Deathly Hollows, Part 1
Scenario: Steve Kloves (prema romanu J. K. Rowling)
Uloge: Daniel Radcliffe, Rupert Grint, Emma Watson, Ralph Fiennes, Helena Bonham Carter, Alan Rickman
Žanr: Fantastika
Trajanje: 146 minuta
Proizvodnja: Velika Britanija/SAD, 2010.
WB studio je, posle niza zanimljivih reditelja, 2007. rešio da od svega toga odustane i režiju svih budućih nastavaka prepusti ne preterano inventivnom ali vernom i pouzdanom Davidu Yatesu. Jedan od razloga što ovaj čovek i dalje sedi za kormilom HP franšize, bar kada je veliko platno u pitanju, je to što se pokazao voljnim da pri snimanju slepo prati sve događaje iz knjige, bez zastajanja da se zapita da li će to funkcionisati u ovom drugom mediju. To nikada nije bilo očiglednije.
Producenti iz WB-a su to takođe sigurno imali na umu kada su rešili da poslednji deo ove maratonske sage podele na dva. Jedan od najbitnijih kvaliteta uspešnog prebacivanja književnog dela na celuloidnu traku je sposobnost činjenja pravih izbora. Ne moramo svaku stranicu koju je J.K. napisala propratiti u realnom vremenu. Na žalost, Yates tu činjenicu namerno ignoriše, time stvarajući ne samo dosadan, već i isprazan film, koji je na momente zaista mučno gledati.
Dakle, HP i družina i dalje tragaju za horkruksima, misterioznim objektima koje treba uništiti kako bi se ubio Voldemort, usput nastojeći da ostanu živi, jer su, nakon smrti Dumbledorea, smrtožderi zavladali čarobnjačkim svetom. Sve to zvuči jako uzbudljivo, i naizgled pruža mnogo potencijala za punokrvnu fantastičnu avanturu. Međutim, želeći, kao što rekosmo, da literarni predložak ispoštuje do kraja, Yates veći deo vremena provodi snimajući Harryja, Hermionu i Rona, koji kampuju po britanskim šumama i pokušavaju da odgonetnu šta su preostali horkruksi, misleći, valjda, da će im inspiracija doći sama od sebe dok sede i ne rade ništa, a za to vreme se svet oko njih raspada.
Troje tinejdžera u istom šatoru? Ne tako zanimljivo kako se na prvi pogled čini. Iako je to povoljan teren za svakojaka emotivna previranja, seksualni naboj između ljupke Emme Watson i njene dvojice kolega je praktično nepostojeći, tako da cela ujdurma koja se oko toga dešava deluje jako veštački. Uzgred, jedna jedina zajednička scena koju Daniel Radcliffe ima sa mlađanom Bonnie Wright (Harryjeva izabranica Ginny Weasley), iako prilično nevina, vrelija je od svih tih sati (bukvalno) provedenih sa Hermionom, tako da nam Ronova posledična ljubomora deluje ničim izazvano, mada je njegova izvedba jedna od boljih i uverljivijih u filmu. Ako je, dakle, uspešno pratila predadolescentna zaljubljivanja svojih junaka, J.K. se nije baš najbolje snašla u trenutku kada je trebalo uvesti reč na „S“.
Psihološki naboj, dakle, nismo dobili. A šta je sa avanturama? Recimo samo to da ćete se sve vreme osećati uskraćeno i nervirati se oko toga ko sve u spoljnom svetu gine, dok se ovo troje kriju po šumama. Yates doduše uvodi jedan zanimljiv element – radio koji Ron konstantno sluša i koji im predstavlja jedinu komunikaciju sa okolinom, svojim zlokobnim šumovima stvara psihodeličnu atmosferu. Uz to, izuzetno zanimljiva animirana sekvenca pred kraj filma (koju, nota bene, nije režirao Yates, već Švajcarac Ben Hibon), jedini je razlog što vaša kritičarka ovde poklanja četvorku.

Cyrus (2010) - Jay Duplass, Mark Duplass

Mamin sin

...i njen ljubavnik

7/10

Scenario: Jay Duplass, Mark Duplass

Uloge: John C. Reilly, Jonah Hill, Marisa Tomei, Catherine Keener

Žanr: Komedija/Drama

Trajanje: 91 minut

Produkcija: USA, 2010.

Web: http://www.foxsearchlight.com/cyrus/

Braća Duplass, utemeljivači mumblecore pravca u američkom alternativnom filmu, čije su odlike između ostalog izuzetno niski budžeti, poluprofesionalni glumci i scenariji koji se uglavnom bave ljubavnim marifetlucima u životu nesnađenih dvadesetogodišnjaka, ovoga puta nam prikazuju romansu nešto starijih, ali podjednako nesnađenih protagonista, u kontekstu samohranog roditeljstva.

Odnos majke i njenog jedinog muškog deteta je sam po sebi plodno tle za razvoj svakojakih boleština, od Hamleta do Normana Batesa. Ovde uvrnutu, ali šećernom glazurom prelivenu simbiozu asocijalnog dvadesetjednogodišnjaka Cyrusa (Hill) i njegove seksualno privlačne ali manipulaciji podložne mame (Tomei) remeti upad ljubavi željnog, razvedenog Johna (Rilley), kome je i samom potrebna pomoć psihologa, zbog abnormalne vezanosti za bivšu suprugu (Keener). S obzirom na emotivno nabijenu konstelaciju likova i evidentnu liniju sukoba interesa dva glavna lika, očekivali bismo burniji razvoj događaja. Međutim, braća Duplass nas perfidno uskraćuju za spoljašnja previranja i ostavljaju da frustracije ključaju pod tanušnim pokrovom učtivosti.

I Cyrus i John pokušavaju da proračunatim emotivnim ucenama i glumatanjem privuku Molly na svoju stranu i zadrže je za sebe. Ipak, autori su nisu obratili mnogo pažnje na njen lik. Kako je moguće da ona ništa ne shvata? Marisa Tomei, jedna od najsimpatičnijih holivudskih glumica srednje generacije, i ovde pleni kao blagorodna majka i predusretljiva ljubavnica, ali Mollyina želja da se nikom ne zameri je prekomerno naglašena i, na kraju krajeva, nerealna. Ono što joj daje neki karakter su intenzivni „otvoreni“ razgovori po New Age recepturi, koji nam bar donekle objašnjavaju takvu ličnost.

Hill i Rilley su, dakle, nosioci filma – obojica uspevaju da iznesu komplikovane i gotovo psihopatske likove koji su im zadati. Pri prvom susretu Cyrusa i Johna, iako je razgovor krajnje učtiv, momentalno je jasno da tu nešto nije u redu. Iako kasnije slede gradativno poređani ispadi, reklo bi se da autori žele da nam ovu situaciju predstave što realnije, te izbegavaju da priču odvedu u smeru crne komedije ili direktne tragedije, što bi možda film učinilo efektnijim i manje predvidivim.

Ipak, Cyrus je bez sumnje zanimljiva varijacija na temu „sredovečni-ljubavnici-i-nečije-dete-iz-prvog-braka“, samim tim što je dotično „dete“ odavno punoletno, ali i zbog gorenavedenih rediteljskih izbora.

Albums that absolutely everybody seem to have

Today I have been listening to Buena Vista Social Club, and it suddenly hit me how incredibly ingenious this album is. I am not a big fan of Latin American music, but I absolutely adore this album, and I have it, one of the few non-rock disks I ever bought . Which led me into another conclusion. I think most of the people I know have, or have at some point had this album. Have you ever noticed that? That there are some albums that everybody seems to have? Even those people who are generally not into the genre. Here I present the list of albums of various genres that I believe most people I know have. I suppose it must be very subjective, but here it is:

1. Buena Vista Social Club
2. Red Hot Chili Peppers "Californication"*
3. Amy Winehouse "Back to Black"
4. Nirvana "Nevermind"
5. Air "Moon Safari"
6. Pink Floyd "Dark Side of the Moon"
7. Nick Cave and the Bad Seeds "Murder Ballads"
8. Santana "Supernatural"
9. Metallica "The Black Album"
10. Depeche Mode "Violator"

*Actually, I think "Californication" deserves to be on the first place, since it is obviously the most universal piece of music ever created. Everybody, from my teenage cousin who was only 10 when the album was published, to my then 42-year old mother were addicted to it.

A final remark: What I'm wandering is this: does the popularity of these works really reflect some value, or is it just mass hypnosis and well planned propaganda which led to their massive sale?

EDIT: Here is the official list of 10 best-selling albums worldwide which I found on Wikipedia, the source of all knowledge). I have omitted soundtracks and compilations:

1. Michael Jackson "Thriller" - the absolute champion, 104 000 000 copies sold worldwide, nobody else reaches even 50.
2. AC/DC "Back in Black" - 42 000 000
3. Pink Floyd "Dark Side of the Moon" - 40 000 000 (see? :))
4. Backstreet Boys "Millennium" - 40 000 000 (is this some kind of a joke?)
5. Shania Twain "Come on Over" - 39 000 000
6. Meat Loaf "Bat out of Hell" - 34 000 000
7. The Beatles "Sgt. Peppers Lonely Heart Club Band" - 32 000 000
8. Celine Dion "Falling Into You" - 32 000 000
9. Led Zeppelin "Led Zeppelin IV" - 32 000 000 (ooops, I forgot this one :P)
10. Michael Jackson "Bad" - 32 000 000

I have to say this is a bit disappointing... but one can definitely notice a huge U.S. influence. I know very few people from the U.S, and I have no idea what kind of music they like, so I could not take this into account. Also, the aforementioned RHCP album is at the bottom of the list, with "only" 15 million sold copies ww, while the album that led me into making this list, Buena Vista Social Club, is not even on the list, with only 5 million sold copies. I can only conclude that, while it was extremely popular in Serbia, widely played at caffes and on radio, this has obviously not been the case around the world...