Sećate se kada smo, pre jedno dve godine rekli da se čini da je svaki sledeći film o izvesnom malom čarobnjaku sa naočarima sve teže ispratiti a da čovek ne zaspi? Na žalost, taj trend se nastavlja i sa najnovijim delom
Originalni naslov: Harry Potter and the Deathly Hollows, Part 1
Sećate se kada smo, pre jedno dve godine rekli da se čini da je svaki sledeći film o izvesnom malom čarobnjaku sa naočarima sve teže ispratiti a da čovek ne zaspi? Na žalost, taj trend se nastavlja i sa najnovijim delom
Scenario: Steve Kloves (prema romanu J. K. Rowling)
Uloge: Daniel Radcliffe, Rupert Grint, Emma Watson, Ralph Fiennes, Helena Bonham Carter, Alan Rickman
Žanr: Fantastika
Trajanje: 146 minuta
Proizvodnja: Velika Britanija/SAD, 2010.
WB studio je, posle niza zanimljivih reditelja, 2007. rešio da od svega toga odustane i režiju svih budućih nastavaka prepusti ne preterano inventivnom ali vernom i pouzdanom Davidu Yatesu. Jedan od razloga što ovaj čovek i dalje sedi za kormilom HP franšize, bar kada je veliko platno u pitanju, je to što se pokazao voljnim da pri snimanju slepo prati sve događaje iz knjige, bez zastajanja da se zapita da li će to funkcionisati u ovom drugom mediju. To nikada nije bilo očiglednije.
Producenti iz WB-a su to takođe sigurno imali na umu kada su rešili da poslednji deo ove maratonske sage podele na dva. Jedan od najbitnijih kvaliteta uspešnog prebacivanja književnog dela na celuloidnu traku je sposobnost činjenja pravih izbora. Ne moramo svaku stranicu koju je J.K. napisala propratiti u realnom vremenu. Na žalost, Yates tu činjenicu namerno ignoriše, time stvarajući ne samo dosadan, već i isprazan film, koji je na momente zaista mučno gledati.
Dakle, HP i družina i dalje tragaju za horkruksima, misterioznim objektima koje treba uništiti kako bi se ubio Voldemort, usput nastojeći da ostanu živi, jer su, nakon smrti Dumbledorea, smrtožderi zavladali čarobnjačkim svetom. Sve to zvuči jako uzbudljivo, i naizgled pruža mnogo potencijala za punokrvnu fantastičnu avanturu. Međutim, želeći, kao što rekosmo, da literarni predložak ispoštuje do kraja, Yates veći deo vremena provodi snimajući Harryja, Hermionu i Rona, koji kampuju po britanskim šumama i pokušavaju da odgonetnu šta su preostali horkruksi, misleći, valjda, da će im inspiracija doći sama od sebe dok sede i ne rade ništa, a za to vreme se svet oko njih raspada.
Troje tinejdžera u istom šatoru? Ne tako zanimljivo kako se na prvi pogled čini. Iako je to povoljan teren za svakojaka emotivna previranja, seksualni naboj između ljupke Emme Watson i njene dvojice kolega je praktično nepostojeći, tako da cela ujdurma koja se oko toga dešava deluje jako veštački. Uzgred, jedna jedina zajednička scena koju Daniel Radcliffe ima sa mlađanom Bonnie Wright (Harryjeva izabranica Ginny Weasley), iako prilično nevina, vrelija je od svih tih sati (bukvalno) provedenih sa Hermionom, tako da nam Ronova posledična ljubomora deluje ničim izazvano, mada je njegova izvedba jedna od boljih i uverljivijih u filmu. Ako je, dakle, uspešno pratila predadolescentna zaljubljivanja svojih junaka, J.K. se nije baš najbolje snašla u trenutku kada je trebalo uvesti reč na „S“.
Psihološki naboj, dakle, nismo dobili. A šta je sa avanturama? Recimo samo to da ćete se sve vreme osećati uskraćeno i nervirati se oko toga ko sve u spoljnom svetu gine, dok se ovo troje kriju po šumama. Yates doduše uvodi jedan zanimljiv element – radio koji Ron konstantno sluša i koji im predstavlja jedinu komunikaciju sa okolinom, svojim zlokobnim šumovima stvara psihodeličnu atmosferu. Uz to, izuzetno zanimljiva animirana sekvenca pred kraj filma (koju, nota bene, nije režirao Yates, već Švajcarac Ben Hibon), jedini je razlog što vaša kritičarka ovde poklanja četvorku.
